Stiže nam najmagičniji, najšareniji i najradosniji period u godini – praznici čijem je šarmu teško odoleti, i svi se (ili bar većina nas) rado prepuštamo toj prazničnoj čaroliji. Stižu nam Nova godina i Božić! Planiramo ukrašavanje jelki i domova, izbor trpeze i kolačića i naravno, kako ćemo obradovati svoje najmilije. Čini se da svu količinu ljubavi, podrške i zahvalnosti koju osećamo prema njima tokom cele godine, želimo da koncentrišemo i damo joj oblik u vidu nekog poklončića pod jelkom. Svemu tome se svakako, najviše raduju deca. Doći će Deda Mraz! 

Malo šta na svetu tako jako rasplamsava dečju maštu kao što to čini pomisao na ovog čarobnog dekicu. Moja deca su danima (čak i nedeljama) pre njegovog dolaska bila u pripremama oko toga kako da ga obraduju. Učili smo pesmice o njemu, crtali mu crteže i pisali pisma. Posebno je bilo simpatično gledati ih koliko se trude da budu dobri i kako do maksimuma koriguju svoje ponašanje, znajući da od toga zavisi poklon pod jelkom. Ne znam zašto neki to uporno nazivaju ucenom dece. Meni je baš slatko što Deda Mraz ima tako autoritativan stav i što tako lepo i pozitivno utiče na njihovu želju da se sami menjaju na bolje. Kamo sreće kada bismo i mi stariji malo više verovali u čuda, gde bi nam bio kraj!

Sećam se njihovog uzbuđenja kad idemo da kupimo jelku. Sećam se i sjaja u očima dok se u njima ogledaju lampioni koje kače na nju dok je ukrašavaju. Tih dana im ništa ne bi teško padalo. Ni spremanje sobe, ni nameštanje kreveta. Imali su nalet neke divne energije i bez rezerve su je širili i delili sa svima oko sebe. I onda, konačno, kada začuju Deda Mrazovo zvonce pred vratima, njihovoj sreći nije bilo kraja. A ni mojoj, dok ih gledam.

Imala sam ludu sreću što poznajem pravog Deda Mraza lično. Ulazio je sporim i sigurnim hodom u naš stan i u naša srca i polako sa ramena spuštao džak sa poklonima. Obraćao nam se toplim glasom i divnim rečima. Obično bi ga smestili negde pored jelke da sedne i odmori se od dalekog puta i tada bi sa njegovom pričom tonuli u bajku. Na njegovom putu do naše kuće svaki put bi se desila neka neverovatna i zanimljiva avantura sa neočekivanim obrtima. Deca bi ga slušala netremece, puna divljenja. Vau! Na njemu bi sve bilo besprekorno – od odela, preko kaiša, do čizama. Baba Mraz je očigledno veoma vodila računa o svom mužu. Nije bilo šanse da se pojavi pred decom prljav, pocepan ili nedajbože, u patikama. Brada i kosa su mu uvek bili besprekorno beli i negovani i deci je neretko rukica nesvesno mazila njihove krajeve i kovrdže dok su mu sedela u krilu i fotografisala se sa njim. 

Moja deca su imala puno poverenje u Deda Mraza. Mogla su da mu se povere isto kao i meni, bez bojazni da će to biti zloupotrebljeno. Neretko su mu i obećavali da će od sada neke stvari raditi drugačije: da će bolje jesti, spremati igračke, spavati sami… Obećanje Deda Mrazu ima neku magičnu težinu. Bilo im je fascinantno kako je on uvek sve znao o njima, o njihovim uspesima u školi i sportu, o njihovim strahovima i problemima, o njihovim željama. Kao da se pažljivo i predano pripremao za njihov susret. Ali, to je ipak Deda Mraz. On uvek sve zna, zar ne?

Svesni da ima još puno dece koja očekuju njegov dolazak, kao i poklone, opraštali su se od njega. Senka tuge zbog njegovog odlaska izbledela bi onog momenta kada bi im svu pažnju zaokupilo otvaranje paketića koje im je doneo. I ponovo radost. I ponovo osmesi. Još jedna lepa uspomena i još jedan pečat na njihovom srećnom detinjstvu. 

Slagala bih kada bih rekla da su ove kućne posete Deda Mraza bile važne samo mojoj deci. Bile su, apsolutno, hrana i za moju dušu. Jer, šta više znači roditelju od neizmerne sreće njegovog deteta?

Ukoliko želite svom detetu da priuštite ovakvo sećanje na detinjstvo, javite Deda Mrazu gde živite i kada ga očekujete, a on će biti pouzdan i tačan kao i uvek i doneti u vaš dom novogodišnju čaroliju.